FAMOZNO: POBEDA PERE MAĐARA
Kad smo već kod „više nego“, bilo je više nego predvidivo da će Orbanov uprd u izborni čabar i Mađareva pobeda izazvati egzaltaciju u beogradskoj Euromahali i Krugovima dvojke, čija politička krila kad god neko (bilo ko) na izborima (bilo kojim) pobedi nekog (bilo koga) - sve se udarajući šapicama u grudi - očekuju da (bilo čija) pobeda izazove domino efekat i strmopizdi Visoko Mesto, a da oni, pritom, dupetom ne mrdnu. Jbg, ništa ne uspeva tako kao tuđi uspeh.
Ne mogu garantovati za tačnost informacije, ali osnovano pretpostavljam da će se u postprazničnim brojevima opozicionih glasila pojaviti naslov „Treba nam Mađar“, kao što su se svojevremeno pojavljivali pobednički naslovi „Treba nam Krivokapić“ i „Treba nam Stanivuković“.
Šta, dakle, ja kažem: treba li nam Mađar? I da i ne. S jedne strane ne bi bilo zgoreg da se na srpskoj histeričnoj političkoj sceni pojavi politička figura koja politiku ne bistri po beogradskih kafićima i televizorima, nego predvodi dobro organizovanu stranku i svakodnevno radi na terenu, sa druge opet strane ne vidim šta bi srpski Peter Mađar - nazovimo ga Pera Srbin - kvalitativno promenio ako bi bio slika i prilika Pere Mađara. Biće izgleda s Perom Mađarom kao s Donaldom Trampom. Samo na „manjoj skali“. Svi su jedva čekali da Donald pobedi, a Donald je svakog ponaosob zajebao. S tom razlikom što su Mađarovi zajeb kapaciteti mnogo manji, mada ih nipošto ne treba potcenjivati.
Izvesno je da će Mađar donekle smanjiti korupciju, biti kooperativniji sa EU i uzdržaniji u odnosima s Rusijom - bar u prvih nekoliko meseci - ali mrka je kapa da će išta bitno promeniti u mađarskim fabričkim podešavanjima.
Na osnovu istraživačkog novinarskog uvida u Mađareve poslove i dane, zaključio sam sledeće: Peter Mađar je Viktor Orban sa manjim stomakom i „ljudskim likom“, a njegova stranka Tisa jednako je populistička i konzervativna kao i Fides, što i nije čudo ako uzmemo u obzir da je Mađar političku karijeru započeo kao Orbanov zanosač muda, pa je onda oko nečeg pukla tikva.
Kako god, Mađaru se u zube ne gleda. Zvanični Brisel je (zvanično) oduševljen, za razliku od zvaničnog Kremlja, koji je vest o Mađarovoj pobedi propratio škrgutom zuba i predviđanjem da će novi mađarski premijer „ubrzati propast Evropske unije“. Koliko se moja neznatnost razume u kremaljsku politiku, to režanje nije znak bojazni, nego je pre diskretna poruka Mađaru da ne kenja po dvorištu.
Sad, šta je - tu je. Ne treba trčati pred rudu. Valja Mađaru dati onih poslovičnih 100 dana „grace“ perioda i onda čekati šesnaest godina da se strmopizdi sa vlast, koliko je na istoj proveo Orban, koji je - evo razlike između Mađarske i Srbije - iste večeri priznao poraz.